lastdinosaurus

NE znam kako da nazovem stanje u kom sam ovih dana. Nekada sam bila ljuta, tužna, očajna , depresivna...Bar sam znala šta osećam. Sada sam samo nekako mrtva. Nisam ni tužna a ni vesela. Teško mi je da nadjem neku nadu. Nemam ideja ni jasnih ciljeva. Kao da sam dostigla svoj maksimum i to je to.Često se pitam da li su to moje granice i da li uopšte postoje granice. Plivala bih ja ali ne znam u kom smeru. Strašno! Mesecima tapkam u mestu. Ajd možda sam samo premorena, tešim sebe, ajd treba malo da pustim i druge da čine nešto,ali činjenica je da sam mesecima bez kreativnosti i poleta. Kao kad sam postala ravnodušna prema svemu. Umorila sam se od ljudi.Posao mi je takav da komuniciram sa puno ljudi svakodnevno. Ajd , videla sam da nema svrhe da zamaram preterano glasne žice. Čuvam usta i reči za one koji su meni bitni. Ne rasipam se. Pčela sam da prihvatam ljude kakvi jesu ,a ne kako bih ja želela da budu. Ok. Prihvatam da nema svrhe razmišljati šta će svet da kaže. U mom slučaju, imamo "divan komšiluk", kao preslikan sa "Ranča prokletih" iz "Srećnih ljudi". Ok. ako im je to hrana za dušu da prate šta mi radimo , neka im. Ja se još osećam  kao u nekom reality show. Nek se zabavljaju ljudi. kome nije ispunjen sopstveni život hrani se tudjim.Apsolvirala sam užu i širu porodicu,prihvatam ih takve kakvi su i ne tangiram se kao pre.Utrošila sam mlade godine i živce pokušavajući  da učinim sve oko sebe srećnima i zadovoljnima. Naravno da nisam uspela . Uspela sam samo da istrošim sebe i proćerdam mladost.Kuda sad ? Stvarno sam zbunjena. Ne znam gde da kliknem da mi se otvori novi put. Želim da osetim smisao, jasne ciljeve i da stremim ka njima. Hoću da se osetim kreatorom svoje stvarnosti. Šta da učinim da mi se upali sijalica ?

NE znam kako da nazovem stanje u kom sam ovih dana. Nekada sam bila ljuta, tužna, očajna , depresivna...Bar sam znala šta osećam. Sada sam samo nekako mrtva. Nisam ni tužna a ni vesela. Teško mi je da nadjem neku nadu. Nemam ideja ni jasnih ciljeva. Kao da sam dostigla svoj maksimum i to je to.Često se pitam da li su to moje granice i da li uopšte postoje granice. Plivala bih ja ali ne znam u kom smeru. Strašno! Mesecima tapkam u mestu. Ajd možda sam samo premorena, tešim sebe, ajd treba malo da pustim i druge da čine nešto,ali činjenica je da sam mesecima bez kreativnosti i poleta. Kao kad sam postala ravnodušna prema svemu. Umorila sam se od ljudi.Posao mi je takav da komuniciram sa puno ljudi svakodnevno. Ajd , videla sam da nema svrhe da zamaram preterano glasne žice. Čuvam usta i reči za one koji su meni bitni. Ne rasipam se. Pčela sam da prihvatam ljude kakvi jesu ,a ne kako bih ja želela da budu. Ok. Prihvatam da nema svrhe razmišljati šta će svet da kaže. U mom slučaju, imamo "divan komšiluk", kao preslikan sa "Ranča prokletih" iz "Srećnih ljudi". Ok. ako im je to hrana za dušu da prate šta mi radimo , neka im. Ja se još osećam  kao u nekom reality show. Nek se zabavljaju ljudi. kome nije ispunjen sopstveni život hrani se tudjim.Apsolvirala sam užu i širu porodicu,prihvatam ih takve kakvi su i ne tangiram se kao pre.Utrošila sam mlade godine i živce pokušavajući  da učinim sve oko sebe srećnima i zadovoljnima. Naravno da nisam uspela . Uspela sam samo da istrošim sebe i proćerdam mladost.Kuda sad ? Stvarno sam zbunjena. Ne znam gde da kliknem da mi se otvori novi put. Želim da osetim smisao, jasne ciljeve i da stremim ka njima. Hoću da se osetim kreatorom svoje stvarnosti. Šta da učinim da mi se upali sijalica ?