lastdinosaurus

Želim da uključim tišinu. Dani se nižu ,brza dešavanja, brze reakcije na ista, turbulencija dostiže sve veće razmere...Ne čujem sebe. Lekovi pomažu da se izdrži stres ali da li je to rešenje? Lako je otići kod  teta doktorke, ona prepiše "pilule za lilule",  hemija pomaže da se preživi, ali ... Ne čujem sebe. Treba mi tišina. Ovim pisanjem pokušavam da se osamim.Poslednje dve godine na poslu su bile  pravo ratno poprište. Surova borba da se izdrži psihička tortura i prilagodi  za 360 stepeni novom načinu rada.Mnogi radnici su nastradali u toj tranziciji(čitaj, dobili otkaze), ja sam od onih koji su preživeli.Za sada...Pošto mnogo volim svoj posao i u suštini sam prilagodljiva, uspela sam da izdržim. Proradio je onaj čuveni srpski inat. "E,pa, nećete me ubiti iz inata!" Onog dana kad su nam doneli odluku o zabrani zlostavljanja na radu tad je sve i počelo. Onda kad su nam zabranili pušenje, slušanje muzike(koja inače , u mom slučaju pomaže da ostvarujem bolje rezultate), počelo je dobro organizovana psihička tortura. Ne smem da se sećam. Ostaju ožiljci na duši . Pitam se da li stvarno vredi dati toliko  sebe zato što stvarno voliš svoj posao. Plata je kategorija kratkog daha, mogla bih da je zaradim i na nekom drugom mestu.Poenta je u tome što ja ovo volim,a došli neki novi ljudi  za koje smo samo broj, roba. "Radnik je roba, jer prodaje svoju radnu snagu..."kaže čika Marks. E, sad budi umetnik, pa  nadji način da ipak, pored svega uživaš u poslu koji voliš. Na kraju krajeva ,čovek uvek ima izbor. Ja sam odlučila da izdržim , do daljneg. Moram tako, povremeno da nadjem vremena za sebe, da se ispraznim. Mene pisanje leči. Dakle, ne dam se. Zašto bih dozvolila da me slome?Verujem o ono da se svakome vrati onako kako čini. Voli vas lastdinosaurus