lastdinosaurus

Sedela sam i nisam bila tu. Bila sam pored njih ali ne sa njima. Shvatila sam posle dosta godina da ja kao ja za njih ne postojim. Nikad i nisam. Tu sam kao deo nameštaja, ukras, ćerka. Eto, kad ih neko pita kažu da imaju ćerku. Ja kao  ja ne postojim. NIsam imala prava na mišljenje svih ovih godina, pa zašto bih pod stare dane nešto menjala. Navikla sam se . Vreme donosi mudrost. Srela sam neke druge ljude kojima je značilo i koji su čuli to što kažem.Zahvalna sam Bogu što ih je poslao u moj život jer sam pored njih naučila da imam pravo glasa i da je moje mišljenje važno isto kao i mišljenje drugih ljudi.Neki drugi ljudi su moji duhovni roditelji i prijatelji. Postoji  neka tuga  koja ne prolazi. Liči na hroničnu bolest. Dodje, odboluješ , ozdraviš i misliš to je to. Prodje neko vreme, kad ono , razboliš se opet. MIsliš,  zrela sam, prebolela sam, kad ono.... nekako boli... Nikada me nisu upoznali jer to nisu ni želeli.Dodje mi nekako žao što uopšte ne znaju ko sam.  Sa druge strane, oni to i ne žele. Šta ja tu mogu? Ne možeš nekoga na silu terati da te voli.Velika sam, imam ozbiljne godine, svoju decu. Dete u meni  nikako da stekne otpornost  na  ovu hroničnu bolest. Uvek kad sam s njima naidju neke tuge... Pustim ih malo iz srca da izbiju na površinu pa ih onda ponovo zaključam. Pokušala sam da ih izbacim iz sebe nebrojeno puta , ne ide. To je deo mene. Neke bolesti su neizlečive, vaš lastdinosaurus