Ja umem da pišem samo kada me nešto pogodi. Čudno je kako smo obuzeti negativnom energijom spolja i iznutra. Sav taj stres u poslednjih 25 godina nas je promenio definitivno. Šta bi bilo kad bi bilo,pitam se ja. Zamislite da smo imali miran , normalan život generacijo moja. Zamislite da nismo prolazili kroz sve one horore koji su nas snašli. Koje bi smo osobe bili, kakve brakove imali, kakva bi nam deca bila? Zašto je moja generacija morala na pragu života da oseti da nema budućnost? Životarenje, preživljavanje, a imali smo velike snove. Neki su se prilagodili, postali biznismeni, smuvali se po nekim strankama, odlepršali u inostranstvo...Snašli se... Tako se valjda to definiše. Mi koji smo ostali verni starom sistemu vrednosti(čitaj nesnalažljivi) ostasmo tu gde smo. Prodjoše godine, deca nam postaše ljudi a mi ostasmo na istom. Ja koliko god probala, ne mogu da se poromenim. Ono što nosiš u sebi, nosiš i to je to. Nisam u stanju da radim na kvarno da bih malo nešto ućarila. I dalje se čudim i ne mogu da se načudim na šta su spremni oni "snalažljivi". Zgrozim se kad čujem da je neko obezbedio kuću preko kreveta sa čovekom koji može da joj bude deda. Ili možda spavanje sa nekim od lokalnih političara da bi se došlo do radnog mesta.Najgore od svega mi je kad vidim da su mlade generacije spremne na sve, bezskrupula. Čast mladima, ne mislim da su svi takvi, ali imam neke primere oko sebe. Ne želim da vredjam mlade, ponavljam , pričam o nekim konkretnim osobama iz svog okruženja. Plašim se koliko je ostalo ljudskosti u nama i koliko smo tome naučili svoju decu. Plašim se da će oni pošteni , mirni, propasti u ovom društvu "na sve spremnih ljudi". Dosta sam razočarana ali ipak, u suštini ostajem optimista. Verujem da je ova zona sumraka amo jedna prolazna etapa u razvoju čovečanstva i da nije glupo ostati čovek. Na nekom višem nivou sve ima smisla. Voli vas lastdinosaurus
Neverovatno je koliko smo postali otudjeni i obuzeti samima sobom da tek kad neko umre setimo se da je sve vreme bio tu pored nas. Mogli smo da učinimo nešto malo što bi za nekoga bilo mnogo, a nismo. Previše smo sludjeni sopstvenim problemima , ne umemo da pomognemo ni sebi a kamoli da nadjemo vremena za drugog. Reč je o tihom, nenametljivom komšiji. Da, postojao je tu u7 našoj ulici. Priča se da je bio obrazovan čovek ali nesnalažljiv. Nije se prilagodjavao promenama. Ostao bez posla, živeo u bedi godinama, češće gladan nego sit. Prepustio se izgleda. Nije umeo ili nije hteo da se bori. Samo čujemo da je umro, da nije imao ni zdravstvenu knjižicu, ni ličnu kartu a o lečenju je mogao samo da sanja. I eto... Okupi se komšiluk . Ne možemo čoveka da ostavimo nesahranjenog. Nadjemo nekako bliže rodjake koji ne pokazaše interesovanje za pokojnika. nisu ga se sećali dok je životario pa zašto bi se sad setili kad je umro. Ne, nemaju oni vremena za sahrane, njih to ne zanima, putuju u Dubai! Radite šta hoćete, odprilike je glasila njihova poruka. Mi se nekako organizovasmo i sahranismo čoveka. Pa eto, mi se setismo da smo ljudi i i odložismo sve privatne poslove da odamo poštovanje komšiji. Ne putujemo za Dubai. Kao niko osećam neku dozu krivice što sam mogla možda nešto da učinim za čoveka dok je bio živ, ali ovaj gest familije me je najblaže rečeno zgranuo. Prestali smo izgleda da budemo ljudi. Pritisak na poslu , borba da sačuvamo isti, dugovi, preživljavanje.Ne stignemo da oslušnemo ni sami sebe , ni svoju decu, a kamoli da primetimo nenametljivog komšiju. Da, to smo mi. Više roboti nego ljudi. Da li treba tako?Gde se izgubila ljudskost? Zatvorili smo se svako u svoju pećinu i to je to. Osećam dozu krivice što smo prestali da primećujemo jedni druge. Osećala sam se bar malo bolje kad smo se potrudili kolko toliko da ispratimo komšiju dostojanstveno. Pitam se samo kako funcioniše mozak onima koji odoše u taj Dubai. Ti ljudi nisu imali vremena za njega dok je bio živ, nisu imali vremena da ga sahrane. Kad se vrate iz Dubaija verovatno će imati vremena da pokrenu ostavinski%2